Ljubav – Šta to beše, šta to beše …

Šta je to ljubav? U jednoj reči – svašta, a naučnici različitih disciplina pridružili su se pesnicima i filozofima u želji da otkriju šta to (sve) ljubav jeste i može biti.

Nauka je utvrdila značaj ljubavi za sreću. Da li od ljubavi treba praviti nauku? Da li je potrebno definisati ljubav? “Kako dođavola objasniti terminima hemije i fizike tako važan biološki fenomen kao prvu ljubav?” zapitao se Albert Ajnštajn.

Centar za promociju nauke (CPN) je u ovomesečnoj tribini pokušao upravo to, da objasni ljubav iz ugla nauke. Naziv i jedno od glavnih pitanja tribine bilo je “Kako da se (ne) zaljubite?”

Svi učesnici, među kojima su, pored moderatora Slobodana Bubnjevića (CPN) bili: biohemičar Voin Petrović, hemičar Luka Mihajlović i psihološkinja Ivana Jakšić,  složili su se da je zaljubiti se lako, ali ne zaljubiti se gotovo nemoguće. Frančesko Alberoni sociolog kulture koji godinama izučava ljubav kaže da osoba koja je apsolutno srećna ne može da se zaljubi. Zašto? Zato što zaljubljivanje dovodi do kompletnog reformulisanja života, životne priče i ko ne želi bilo kakve promene, ne može ni da bude oboren moćnom strelom Amora. Ali ko je potpuno zadovoljan?

 Ljubav je priča

I zdrav razum i um pomućen zaljubljenošću slažu se da je za ljubav potrebna hemija. Ljubav zapravo stvara, tj. menja hemiju u mozgu.

Ljudi su predodređeni da reaguju jedni na druge na emotivan način, a kombinacija određenih emotivnih stanja ili igra određenih hormona dovode do zaljubljenosti, koja može ili ne postati (trajnija) ljubav.

Samo određene osobe mogu da pokrenu lavinu emocija, hormona i transmitera u svakom pojedincu i iako se proces može odigrati momentalno, vrlo je selektivan. U ljubavnoj igri su feromoni, dopamin, serotonin, oksitocin, vazopresin, norepinefrin… Hemija, međutim, nije dovoljna da bi došlo do zaljubljenosti. Treba da dođe do određene hemijske reakcije, ali osoba, zatim, treba da to što oseća protumači kao zaljubljivanje.

Jedna od stvari koje znamo o zaljubljivanju, a tiče se nauke jeste da, kako je Ajnštajn (šaljivo) rekao, “gravitacija nije odgovorna za zaljubljivanje”, ili “padanje u ljubav” kako to bukvalno zvuči na engleskom, a osećaj je često baš takav. U zaljubljenost se (u)pada. Nema uplitanja volje. Ono što jeste voljno u zaljubljivanju jeste priča koju pridamo osećaju.

Robert Sternberg je razvio više teorija ljubavi, od kojih je najpoznatija triangularna teorija, koja izdvaja intimnost, strast i posvećenost kao tri osnovne komponente  ljubavi. Takođe, po Sternbergu, svako od nas svesno ili ne, ima neku ideju o ljubavi, neku priču o tome – šta je to ljubav.  U knjizi „Ljubav je priča – nova teorija veza“, on prikazuje kako se ljudi nalaze i razilaze zavisno od priča koje imaju o ljubavi. Dve osobe koje se često svađaju i za koje komšije mogu misilti da su pred razvodom, ostaju doživotno zajedno. Zašto? Zato što oboje imaju ideju da je ljubav rat/borba. Isto tako se dve mirne osobe mogu razići iako nemaju vidnih konflikta, zato što jedan partner ima ideju da je ljubav poput baštovanstva, nega o partneru, a drugi ima nezavisan duh i ne prija mu takva vrsta brige i ljubavi. Da bi veza opstala, nije neophodno imati istu, već kompatibilnu priču, tj, ideju ljubavi.

Sternberg navodi 26 priča, ali naglašava da to nije konačni broj. Tu su i priče fantazije i horor priče, za nekog je ljubav više poslovna, za nekog pornografska, neko voli igru policajca, neko je kolekcionar… Priče koje ljudi imaju o ljubavi uvode ih u ljubavne priče (nekad i drame), ali priče se mogu editovati, ukoliko je potrebno. Ljudi često ponavljaju slične priče, ali samo zato što je nešto uzbudljivo ili poznato, ne znači da je dobro.

Transakcioni analitičari kažu da ljudi biraju partnere sa kojima oživljavaju rane iz detinjstva. Svaka nauka i teorija koja ne vodi rešenjima i unapređenju odnosa beskorisna je. Ako objašnjenje služi kao izgovor ili opravdanje, to može biti destruktivno. Kriviti roditelje ili preuzeti odgovornost? Kako god i čime god da smo oblikovani, u svakom momentu imamo mogućnost da se reoblikujemo. Kako? Tako što ćemo sebi ispričati drugu priču ili ćemo naći nekog kompatibilnijeg za našu postojeću (ljubavnu) priču.

Ljubav je relativna

Može se reći da je ljubav emocija, ali ljubav je pre skup emocija. Kompleksnost ljubavi je u tome što ne postoji njeno jedno značenje. Ljubav dolazi u mnogim oblicima i postoje različite vrste ljubavi i ljubavnih odnosa. Počnimo od ljubavi prema samom sebi, koja je preduslov svake druge ljubavi. Zatim su tu ljubav prema otadžbini, ljubav prema hrani, putovanjima, kućnom ljubimcu, deci, roditeljima, poslu, bogu… Ljubav koja najviše golica maštu jeste romantična ljubav, ona o kojoj se snimaju romantične komedije ili se pišu tragični romani i tužne pesme.

Za razliku od nas koji imamo jednu reč za ljubav, (staro)grčki je različitim rečima definisao različite vrste ljubavi: luckasta ili sasvim pomahnitala manija, bratska filija, strastveni eros, altruistični agape, praktična pragma, razigrani ludus. Džon Li je ove izraze iskoristio da objasni različite ljubavne stilove.

Zahvaljujući brojnim istraživanjima, naučnici tvrde da se precizno zna koje supstance se oslobađaju pri zaljubljivanju, kakve efekte izazivaju, pa čak i koliko će ljubav trajati.

“Ljubav traje tri godine”. To je naslov knjige Frederika Begbedea. Može zvučati kao jedna od knjiga popularne psihologije koje se tiču ljubavi, međutim, radi se o šarmantnom delu fikcije, koje ne dokazuje, samo pokazuje, da taj period od tri godine (niti bilo koji drugi precizan rok trajanja ljubavi), ipak, ne postoji.

Nedavno je pokušano i da se matematičkom formulom predvidi koliko će ljubavna veza trajati.  Očekivana dužina veze izražena u godinama  je po istraživanju jednaka: 8 + .5G (broj godina koje su se osobe poznavale pre nego što je veza postala ozbiljna) – .2P (broj partnera koje su obe osobe imale)  + .9Im (važnost koju muški partner pridaje iskrenosti u vezi) + .3Nž (važnost koju ženski partner pridaje novcu u vezi)  + H (važnost koju oba partnera daju humoru)  – .3I (važnost koju oba partnera daju izgledu)  – .5(Sm – Sž) (važnost koju muškarac i žena daju seksu)  2 + R (važnost dobrih roditelja partnera) + 1.5D (važnost dece u vezi).
Svaka od varijabli rangira se od 1 do 5 – od nije važno do veoma je važno. Ukoliko je najveći broj stavki prosečnih 3, veza će trajati dvadesetak godina. U ovoj formuli nigde se ne pominje zaljubljenost, želja, niti bilo šta emotivno. Više je praktične prirode i neka vrsta mere kompatibilnosti.

U duhu teorije relativiteta, Ajnštajn je rekao: “Stavite ruku minut na ringlu i čini se kao sat. Sedite sa tom posebnom devojkom sat i čini se kao minut. To je relativnost.”

Frančesko Alberoni takođe naglašava da vreme ima različite dimenzije u ljubavi. Po njemu jedan dan ljubavne ushićenosti može biti poređen sa 10000 godina “mirne sreće”. Iako zaljubljeni, kao i ostavljeni, iskuse vremensku distorziju, Alberoni možda više prikazuje teškoće merljivosti nemerljivog. Kolko kila ljubavi nekom možemo da ponudimo i dobijemo? Nema (još uvek nema) ni virtualne ni prave pijace na kojoj se vrši takva razmena.   

Dok je Sokrat rekao da život koji nije ispitan nije vredan življenja, neki misle da i život i ljubav treba samo živeti, a ne tumačiti. “Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati, ni tražiti joj razlog,” piše Meša Selimović. Ali zatim dodaje: “Pa ipak to činim.”

Veće razumevanje ne može umanjiti značaj ljubavi. Kolko god da se ljubav analizira, raščlanjuje i objašnjava, njena misterija, baš kao i tajna života, neće se do kraja ogoleti. Ljudi će nastaviti da pitaju sebe i svemoćni gugl, šta je to ljubav. Uz bolje shvatanje mehanizama ljubavi, razvijaju se i veštine samoodbrane od nepoželjnih ljubavnih strela(ca).

Umesto da se ljubavni nagon slepo prati, “srce” treba navoditi suptilnim sistemom navigacije, u kom učestvuju i instikti i razum. U protivnom, lako se može naći na stranputici i skrenuti s puta “prave”, zdrave ljubavi.

Posted in Blog, Zanimljivosti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *