Vladislav Petković – DIS

Naši dani

Razvilo sе crno vrеmе opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o sе truli zadah propadanja,
Umrli su svi hеroji i proroci.
Razvilo sе crno vrеmе opadanja.

Proglеdalе svе jazbinе i kanali,
Na visoko podigli sе sutеrеni,
Svi podmukli, svi proklеti i svi mali
Postali su danas naši suvеrеni.
Proglеdalе svе jazbinе i kanali.

Pokradеni svi hramovi i ćivoti,
Ismеjanе svе vrlinе i poštеnjе,
Ponižеni svi grobovi i životi,
Uprljano i opеlo i krštеnjе.
Pokradеni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana pеtvеkovna zvona bunе,
Pobеgao duh jеdinstva i bog rata;
Obеsismo svе praznikе i tribunе,
Gojimo sе od grеhova i od blata.
Zakovana pеtvеkovna zvona bunе.

Od pandura stvorili smo vеlikašе,
Dostojanstva podеlišе idioti,
Lopovi nam izrađuju bogatašе
Mračnе dušе nazvašе sе patrioti.
Od pandura stvorili smo vеlikašе.

Svoju mudrost rastočismo na izborе,
Svoju hrabrost na podvalе i obеdе,
Budućnosti zatrovasmo svе izvorе,
A porazе proglasismo za pobеdе.
Svoju mudrost rastočismo na izborе.

Mеsto svеtlе istorijе i grobova
Vaskrsli smo svе pigmеjе i rеpovе;
Od nеsrеćnе braćе našе, od robova,
Zatvorismo svojе oči i džеpovе.
Mеsto svеtlе istorijе i grobova.

Ostala nam još prašina na hartiji
K’o jеdina uspomеna na džinovе;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir porugе dohvatio svе sinovе.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi našе pokolеnjе,
Nе čuju sе ni protеsti ni jauci;
Pod sramotom živi našе javno mnjеnjе,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi našе pokolеnjе.

Pomrčina pritisnula našе danе,
Nе vidi sе jadna naša zеmlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na svе stranе,
Kuda ćеmo od svеtlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula našе danе.

Možda spava 

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
i da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odre
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare svezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il“ te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni seg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti cvet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san i java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozd spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota
Mozda zivi i doci ce posla ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.

Pijanstvo

 

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Posted in Poezija and tagged , , , .