Žak Prever

Barbara

Seti se Barbara, bez prestanka je kišilo
nad brestom toga dana, a ti si hodala nasmejana
prokisla, radosna, očarana, pod kišom
seti se Barbara, bez prestanka je kišilo nad brestom
a ja sam te sreo u ulici Sijama
smešila si se, i ja sam se smešio
ti koju nisam poznavao,
ti koja me nisi poznavala
seti se

seti se toga dana
ne zaboravi

neki čovek je stajao u tremu i
viknuo tvoje ime, Barbara
a ti si po kiši k njemu potrčala
radosna, prokisla, očarana
u njegov zagrljaj pala

seti se toga Barbara,
ne ljuti se što ti govorim ti
ja kažem ti svima koje volim
čak i onima koje sam jednom video
ja kažem ti onima koji se vole
čak i onima koje nisam upoznao.

seti se Barbara i ne zaboravi
tu kišu mudru i sretnu, na svome licu sretnom
nad ovim gradom sretnim
tu kišu iznad mora i iznad arsenalom
tu kisu sto je pala na brod iz Cezana

oh, Barbara rat je je svinjarija velika i šta je sa sobom sada
pod kišom kanonada ognja, krvi i čelika

a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro, nestao ili još uvek živi

oh, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada

ali to nije isto, i sve je srušeno
to su porotne kiše, strašne i neutešne
to nije oluja više od ognja, krvi i čelika
to su naprosto oblaci
što kao pseta crkavaju
kao pseta što nestaju u mlazu vode
nad brestom
da trunu negde daleko, daleko, daleko od bresta
od koga ništa ne osta.

Barbara, Barbara

Pesma


Koji smo danas dan
Mi smo svi dani
Prijateljice moja
Mi smo citav život
Ljubavi moja
Mi se volimo i mi živimo
A ne znamo šta je to život
I ne znamo šta je to dan
I ne znamo šta je to ljubav

 

Buket


Šta tu radiš devojčice
Sa tim cvećem tek uzbranim
Šta tu radiš devojko
Sa tim cvećem ne više svežim
šta tu radiš lepa ženo
sa tim cvećem koje vene
Šta tu radiš starice
sa tim cvećem davno uvelim

– Čekam pobednika

 

Deca se vole


Deca kad se vole ljube stojeći
Po kapijama noći
Dok prolaznici ukazuju prstom na njih
Ali decu kad se vole
Baš je briga da l’ ih ko vidi
Jer tu su samo njihove senke
Treperave u noći
I koje izazivaju kod prolaznika
Bes prezir smeh i zavist
Deca kad se vole nisu ovde ni za koga
Tada su dalje odavde nego što je noć
I mnogo dalje nego što je dan
Ona su
U zaslepljujućoj svetlosti prve ljubavi.

 

Obletao je oko mene


Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad svoju ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
Kao što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
Kao što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio teško
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kad me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on.

 

Staro vino


Narandža na stolu
Tvoja haljina na podu
A ti u mojoj postelji
Blagi poklon trenutka
Svežina noći
Toplota moga života.

 

Posted in Poezija.